(Tekst: Momcilo Bajagic)

Vece ne mirise na rakove i skoljke,

mesec je bleda fleka boje cimeta.

Uzimas cipele za setanje kroz snove,

ulica voli ritam tvojih koraka.

Vetar se provlaci kroz nepoznate reci,

asfalt se miluje sa tvojim stiklama,

suvise mekan da bi mogao da spreci,

ovo je vece puno tvojih tragova.

Kad hodas,

ne zastajkujes,

i zemlju

ne dodirujes,

a mene

ne primecujes,

i uporno se trudis

da me prodje pozuda.

Jos drhtim

od tvog pogleda,

iz nekih

starih razloga,

ne mogu da se sredim.